JESTE LI

                                                              Fotografija sa interneta

„Jeste li jutros pozdravili komšinicu“... Skoro svako jutro čujem taj džingl na mom omiljenom Radio Beograd 202, programu. Čuje se i neko mrzovoljno „da“ u pozadini, kao odgovor na pitanje. Posebno mi je to simpatično, mada se i nekako stresnem na sve to što čujem. Pomislim onda na takvu situaciju u svakodnevnoj komunikaciji, sa komšilukom.

Počinjem već polako da se užasavam tih poređenja „nekad i sad“, ali to je nešto što ne može da se izbegne. Neminovno je da pomislimo, sa setom, „eh kako je to nekad bilo“. Neću mnogo da se vraćam u prošlost, mada sam sigurna, da je to „nekad, nekad, davno“, bilo normalnije, humanije. Zapravo, počinjem polako da shvatam da mi sve više gubimo taj lepi običaj, da pozdravljamo jedni druge, čak i onda, kada se poznajemo, sve je to površno. Komšiluk je nekad, pamtim, još iz mog doba, bio jako važan. Moja majka je znala da kaže, da je komšija preči od rodbine, jer ako ti zatreba, on je prvi koji će da priskoči.

Bilo je tu naravno i poprekih pogleda, nije sve bilo idealno, ali kad bi zatrebalo, svi su priskakali da pomognu. Danas, čini mi se, to se radi retko, skoro nikako. Živim u zgradi već desetak godina, zgrada ima deset spratova, a ja poznajem možda dvoje troje ljudi. Ne mislim, da bih trebala da poznajem sve stanare, ali mi se dešavalo, da pozdravim komšiju, koji ulazi, ili izlazi iz lifta, ili zgrade, a da ne dobijem odgovor. Dobijem, ipak nešto, to je neki poluzačuđeni pogled, kojm kao da me pita: „Da li se mi to poznajemo“?

Ljudi po manjim sredinama još uvek imaju, kakvu takvu komunikaciju. Pozdravljaju jedni druge, čak i na ulici, kada se mimoiđu, licem u lice. Lep običaj. Uvek se upitam, kada tako moj pozdrav ne dobije odgovor, kako ljudima nije neprijatno, da se pogledaju u oči, i da čak ne klimnu ni glavom. Opet se vraćam u prošlost, nekad su muškarci, uvek na glavi imali šešir ili kapu, zavisi od statusa, pa su pozdravljali, pokretom, kojim nisu skidali svoje kape i šešire, već samo nagoveštavali pozdravljenom. Bilo, a eto sada nas sve mrzi. Mrzi nas čak da nosimo i šešire i kape, naravno ne idu uz ležerne trenerke i patike, u kojima smo čak i tamo, gde tako obučeni pokazujemo, svoje nepoštovanje.

                                                   Fotografija sa interneta

Kažu, promenila se vremena, brže se živi, nema se vremena. Svesna sam da se vremena, neminovno menjaju, pa i to da se živi brže, ali to da nemamo vremena, jedni za druge, e to mi nije jasno. Nije mi jasna ona rečenica, koju redovno izgovaramo, kad sretnemo jedni druge: „ Moramo da se vidimo, hajde, javi se, kad budeš imao vremena!“ Naravno, nikad vam se niko ne javi. Sigurna sam da vremena ima, samo ljudi su postali otuđeni. Svi trče da što pre stignu kući, a tamo ih skoro niko ne čeka. Deca su u školi ili fakultetu, a oni onda, na brzinu, jer opet negde „žure“, pojedu šta stignu, hvataju računare, telefone, pale televizore i tek se onda opuštaju. Opuštanje traje kratko, jer ubrzo hrču u svojim foteljama. Kad se probude, napolju je već mrak, možda je i neko dete stiglo, treba mu pomoć da uradi zadatak, a ljudi onda postaju nervozni. Odavno su završili škole, izašli iz „štosa“, pa posle neminovnih svađa i rasprava, gde deca obično izvlače „deblji“ kraj, kreću pripreme za novi dan, koji smao što nije, a vi ni u njemu nećete imati vremena.

Jutros sam pozdravila komšinicu. Baš kao u džinglu sa 202-ojke, dobila sam kratak i mrzovoljan odgovor. Šta vi radite po tom pitanju? Pitam vas, ako imate vremena da mi date malo duži odgovor, ako ne, onda ništa. Valjda je i to u redu, da živimo u vreme, kada niko ni za koga nema vremena, a gde ste ga potrošili, ne znate ni sami.